” Čovjek je jedino biće koje ne može da prihvati sebe onikvim kakav jeste. ” – meni nepoznat autor

Ako pogledate oko sebe, sigurna sam da ćete primjetiti kako se ljudi često pretvaraju da su jači, hrabriji, izdržljiviji, da mogu više stresa da podnesu, da ne može da ih dodirne prekid, da ne može da ih dodirne ružna riječ, otkaz ili neki sukob. Sve češće sam primjećivala kod same sebe da mislim da mogu lakše od drugih ljudi podnositi određene doze stresa. Isto tako, da sam jaka zbog toga što mogu naporno da učim, naporno da radim, da spavam šest sati, pišem, treniram, izlazim i sve poslove završavam na vrijeme, u roku, skoro pa savršeno.

Vođena time, bivala sam umorna, teško sam mogla da se natjeram da počnem pisati jer sam znala da nemam ideju za savršene riječi, plašila sam se da će to što napišem biti besmisleno i nisam vidjela smisao u tome da samo pišem pa makar i besmisleno izgledalo u početku.

Nekako sam uspjevala sve da uklopim u svoja 24h, ali anksioznost je bivala na visokom nivou. Nešto nije štimalo, nešto nije bilo kako treba u svom tom redu koji sam osmislila.

Jedne nedelje, uz jutarnju kafu dok sam listala TED govore izašao mi je snimak poznatog istraživača Brene Braun (Brene Brown) – Moć ranjivosti.

Brene Brown

MOĆ RANJIVOSTI

Slušanje ove lekcije u trajanju od oko 20 minuta dovelo je do razmišljanja nekoliko sati o tome, zatim i nekoliko dana. Sve dok nisam shvatila da možda ova žena ima pravo, možda treba da prestanem biti skeptična na sve što nije u velikom procentu dokazano, na sve što nema statističku značajnost u populaciji. Možda bih mogla da joj povjerujem da je svojim istraživanjima pokazala da je prihvatanje ranjivosti značajan faktor zadovoljstva.

Na prvu, hm…prihvatiti da sam ranjiva i da ne mogu kontorlisati sve što mislim da bih trebala kontorolisati? Mogu slobodno da kažem da je ovo jedan od najtežih izazova kroz koje sam prošla sama sa sobom, još uvijek nisam naučila da to prihvatim stopostotno ali sam na dobrom putu.

E sad, šta je u tom njenom predavanju ono što je mene najviše prodrmalo – upravo to saznanje da ja jesam ranjiva, da ja plačem kada neko blizak viče na mene, da impulsivno reagujem, da zbog ranjivosti pokušavam da kontrolišem situacije i zbog toga naporno radim do savršene verzije i ništa ne prepuštam slučaju. Saznanje da sam se pronašla u tome, samo nisam znala da je to to.


Razmišljala sam šta da uradim povodom toga? Kako da sad prihavatim tu ranjivost, koji korak da uradim da sada postanem takva i da živim u skladu sa tim. Ironično, razmišljajući na ovakav način opet sam upala u svoju zamku da moram i ovo saznanje da kontrolišem. 🙂

O RANJIVOSTI

Značajna komponenta našeg emocionalnog života su neprijatne emocije (one nisu negativne jer bi to onda značilo da ih treba izbjegavati i da nisu korisne, naprotiv!). Neprijatne emocije, poput straha, tuge, ljutnje su zapravo jako korisne emocije koje su nam veoma koriste u životu i imaju velik evolucijski značaj za nas. Zanimljivo istraživanje je pokazalo da su pojedinci koji doživljavaju i prijatne i neprijatne emocije psihički zdraviji (Quoidbach et al., 2014).

Kada nas neko napusti, razočara, povrijedi – mi smo ranjivi i to je tako stanje u nama kakvo jeste. Nema potrebe da bježimo od takvih osjećanja, a najčešće bježimo jer budimo iskreni, kome je još prijatno da osjeća tugu? Ali upravo ta tuga i bol, nas čine čovjekom. Upravo te emocije služe da privuku druge ljude oko nas, da se povežemo, da shvatimo da su i drugi ljudi ranjivi i da smo zajedno.

Brene Braun kaže: ” Zašto se toliko mučimo sa tim? Da li sam ja jedina koja se bori sa ranjivošću? Ne. Naučila sam sledeće. Mi otupljujemo ranjivost – kada čekamo na poziv. Poslala sam nešto na Twitter i Facebook: “Kako biste vi definisali ranjivost? Šta vas čini ranjivima?” I za sat i po, imala sam oko 150 odgovora. Htjela sam da znam šta se dešava. Pitati svog muža za pomoć jer sam bolesna, a tek smo se uzeli; iniciranje seksa sa mužem; iniciranje seksa sa ženom; odbijanje; pozivanje nekoga na sastanak; čekanje ljekarovog poziva; biti otpušten; otpuštati ljude – ovo je svet u kojem živimo. Živimo u ranjivom svetu. I jedan od načina da se sa tim izborimo jeste otupljenje ranjivosti. 

ALI… (ovo je protreslo moj mozak)

” Problem je u tome – a to sam naučila u istraživanju – što ne možete selektivno da otupite emociju. Ne možete reći, ovo je loše. Ovde je ranjivost, zavist, sramota, strah, razočarenje, ne želim to da osećam. Popiću par piva i pojesti mafin sa bananom i lješnicima. Ne želim to da osjećam. Ne možete otupeti ta strašna osjećanja bez da otupite ostale afekte, emocije. Ne možete selektivno da otupite. Pa tako, kada otupimo ovo, otupimo i radost, zahvalnost, sreću. I onda smo jadni i tražimo smisao i svrhu, pa se osećamo ranjivima, pa popijemo par piva i pojedemo mafin. I to prelazi u taj opasan krug. “

Otupljivanjem se odvajamo, prestajemo imati razumijevanje za sebe, ali i za druge i samo se okrećemo u otuđenom svijetu bez emocija, empatije, razumijevanja? Želimo li to?




ZA KRAJ

Ovim riječima završava svoje predavanje: ” Ovo sam otkrila: dozvoliti sebi da nas vide, našu unutrašnjost, ranjivost; da volimo cijelim srcem, čak i kada nema sigurnosti – a to je jako teško. Mogu vam kao roditelj reći, to je neverovatno teško – vježbati zahvalnost i radost u bolnim trenucima, kada se pitamo: “Mogu li te voljeti ovoliko? Mogu li strastveno vjerovati u ovo? Mogu li biti ovako hrabra?” biti sposoban stati i umjesto katastrofiranja budućnosti, reći: “Ja sam toliko zahvalna, jer osjećati ovu ranjivost, znači da sam živa. I na kraju, a to smatram najvažnijim, je verovanje da smo dovoljni. Jer kada djelujemo iz pozicije u kojoj verujemo da smo dovoljni, onda prestajemo da vičemo i počinjemo da slušamo, bolji smo i nježniji prema ljudima oko nas i bolji smo i nježniji prema nama samima. “

Ovim ću i ja završiti i ostaviti vas da razmislite: ZAR JE ŽIVOT TOLIKO TEŽAK DA JE VRIJEDAN ŽRTVOVANJA BOGATSVA OVIH EMOCIJA ZBOG PRIVIDA MIRA?



Predavanje o kojem sam pisala možete pogledati:

Autor: Gorana Vukmir // https://www.linkedin.com/in/gorana-vukmir-a0157a1a5/