Život je počeo ozbiljno da me šamara, kako sam došla u godine, da je vreme da stanem na sopstvene noge i nađem zvanje kojim ću se baviti. Profesiju koja će mi obezbediti sigurnost, novac i lagodniji život. Izazvana sam da uđem u ring sa društvenim normama.

Najveći problem kod svestranih ljudi u koje se ubrajam i ja , jeste taj što smo u svemu prosečani. Koji god kurs, fakultet, školu da upišemo, bićemo jaka sredina, ali nigde nećemo biti najbolji. I to ume poprilično da frustrira, posebno kada se u svom okruženju susrećemo sa ljudima koji su se pronašli, koji znaju šta će nakon fakulteta ili koji su jednostavno odlučni, koncizni i jasni po pitanju svog života. Dok ste sa druge vi, tj. mi, koji smo zbunjeni, uplašeni, neodlučni, zbrkani. Duboko udahnite, jer je to je jedino što možete dok se ne pronađete, a put do tamo je kao onaj po ruralnom delu u nekom kombiju koji je pri izdisaju.

Da li vam je ovo poznato?

Jedino utešno što mogu da vam napišem i što mi pada na um, jeste da ne brinite, jer u tom kombiju sva sedišta su popunjena!

Kada si svestran, većina ljudi koji to nisu reći će ti da si ti zapravo srećnik, jer imaš sposobnost bavljenja različitim oblastima. Pred tobom je gomila mogućnosti, prilika. Razumeš se u toliko mnogo stvari, toliko si prošao, video, spoznao da ne bi trebao da imaš ikakvih problema u komunikaciji sa ljudima, jer jednostavno kao takav, svestran, ti imaš o čemu da razgovaraš sa većinom ljudi, tvoje znanje je sveobuhvatno.

A u tebi oluja emocija, bespomoćnost i radoznalost koje se neprestano smenjuju. Tolika radoznalost vodi ka tome da ne možeš da se usredsrediš na jedno, kod nas ne postoji fokus u onoj meri koja je neophodna da u nečemu postigneš odličan uspeh , zašto je to tako? Prosto, jer ti ne drži pažnju, jer je toliko mnogo mogućnosti, toliko mnogo stvari koje nisi probao i koje te vuku da dođeš do njih.

Biti svestran je isto što i biti rastrzan.

I onda usledi bespomoćnost, frustracija i nesigurnost. I ti osećaji uopšte nisu naivni i zaista umeju da dovedu do jače anksionznosti ukoliko se krenu analizirati. Društvene norme nalažu da slediš protokol. Klasika, završiš školu, upišeš fakultet, posle njega se zaposliš, stekneš familiju i živiš srećno do kraja života. A ti zapneš u najboljem slučaju kod zapošljavanja. U većini slučajeva, svestrani ljudi ne znaju ni koji fakultet da upišu. Na kraju ideš na neku ludost, pustiš se i upišeš prvo što te privuče u tenutku kada trebaš da doneseš odluku i paf, završiš fakultet, ali se ne vidiš u toj sferi dalje. I šta sad?

Začaran krug. Vrtiš se i svaki put udariš glavom od zid.

I ne znaš šta ćeš od sebe niti šta ćeš sa sobom. Neodlučnost uništava mogućnost. Jer ona postane navika. U određenim godinama, svestranost počinje da biva problem. Jer postaješ neodlučan za sve u životu. I to ume da izludi i ljude koji su u tvom okruženju, bio to partner, rodbina, prijatelji. I dok će neki to prihvatiti i diviti se tvojim sveopštim sposobnostima, drugi će to u neku ruku i osuditi. A, kada izgubiš podršku, šanse za tvoju propast sve su veće. Kada krenu osuđivanja, kritike, omalovažavanja, neuspesi, tada krećeš da dobijaš sve jače udarce i telo i um postoju sve slabiji. Jer kao svestrana ličnost češće ćeš se susretati sa tim neuspesima, jer se više izlažeš, a manje se daješ i posvećuješ. I u ovakvim situacijama, podrška voljenih je jako važna. Pa svi vi, koji me volite, a čitate ovo, imajte to na umu! 😀

Kada život postane težak i kada svi misle da si nokautiran, još uvek postoji snaga, inat, ponos i želja, koja te može podići na noge i kojom možeš uzvratiti udarac i postati na kraju pobednik.

Pokušati svestranost suziti te je učiniti prihvatljivom. Znati prepoznati mogućnost da si u nečemu za nijasnu bolji od ostalih stvari koje te takođe interesuju, je kao da si pronašao iglu u senu, koja ti kaže pleti. Nešto što će te zagolicati dovoljno da daš svoj maksimum, jer svi mi smo sposobni za nešto, samo se neko pronađe ranije, a neko kasnije. Ne dajte se obeshrabriti!