Čuveno izletište u Austriji, putovanje koje se jako često organizuje, ponekad sa noćenjem, češće samo kao izlet.

Halštat je jedna malena planinska varoš na obali istoimenog jezera. Kućice su drvene i imaju interesantne motive po sebi. Sve ovo odaje jednu idiličnu sliku. Da li je to ipak tako kako nam se na prvi mah čini?

U većini blogova koje sam pregledala, pišu o njegovoj bajkovitosti, grad ušuškan planinama.

I složiću se sa jednim delom, na prvu gradić je zaista kao iz crtanog filma. Lepo je upakovan. Ipak, kod mene ovaj put postoji ali…

Ono što mu omogućava toliku posećenost jeste to što važi za jedan od najstarijih gradova u Evropi, okružen je Alpima, miran, udaljen od vreve i ono što je danas najvažnije ima savršenu panoramu i detalje za fotografije influensera.

Odlučila sam da posetim Halštat upravo jer su ga svi hvalili i jer je na slikama zaista izgledao nestvarno, te sam sa još dve drugarice krenula u večernjim časovima iz Banja Luke.

Moram da napomenem da sam donekle bila upoznata i ranije sa mračnom stranom Halštata.

A interesantna, možda pre stravična koincidencija jeste da smo na putu do parkinga gde smo se sastajale sa ostatkom grupe, ugledale čoveka kako se baca sa zgrade, kod mesta nesreće pojavila su se odmah hitna, te policijska vozila, a nervoza je počela ozbiljno da nas drma.

Možda nismo trebale da krenemo? Da li je ovo neki loš znak? Klasične praznoverne priče…

Ali, zamislite samo, krenete na put i vidite čoveka koji se baca sa zgrade…

Da celu situaciju zaokružimo, u literaturi iz književnosti koju sam u tom periodu čitala za fakultet, navodilo se da je većina Mađara odlazila upravo tamo da izvrši samoubistvo. Kako je sam grad, ponajviše u hladnim i tmurnim danima navodio dodatno na takav čin.

Moram da priznam, da sam se uznemirila i osećala anksioznost na putu do tamo.

Ipak, kada smo izašle iz autobusa, dočekalo nas je jezero sa labudovima. A kroz izmaglicu se probijalo sunce. Činilo se ipak da će ovo biti lep dan. ..

I bio je.

Smatram ipak da je presudan faktor za to što sam išla sa dve predivne i meni drage osobe. Jer, gde god da ste, čak i zatvoreni kao sada u izolaciji, ako imate ljude koji na vas deluju pozitivno, smirujuće, sa kojima imate dobru komunikaciju, ni to onda nije toliko loše, zar ne? Sve je lakše, ako ste u pravom društvu.

MANE HALŠTATA

Ima ih nekoliko, a kao jednu od najvećih navešću to što su meštani poprilično nacistički nastrojeni, zadrti, neraspoloženi i mračni.

Sa jedne strane, verujem da ni ja kao lokalac ne bih bila srećna sa tolikom populacijom stranaca i turista.

Grad je prezasićen Kinezima, toliko da možete dobiti dojam da ste u nekom delu Kine. Hej vidi ga Kinez, ha evo ga još jedan, čekaj, iza odmah još njih pet. Smatram da se time gubi čar i duh samog grada, prezasićen Kinezima, kako god to zvučalo.

Ali, iako imam neko razumevanje za meštane, sa druge strane verujem da su generalno težak i hladan narod, te samim tim nemam reči hvale za njih.

Premalo kafića, restorana za toliku navalu turista, grad nema taj kapacitet, takođe radno vreme im je poprilično kratko, te moram da kažem da ćete biti srećnici, ako uspete da popijete kafu ili pojedete ručak u jednom od restorana/kafića. Mi smo ručale tortilju i popile kafu za usput (kafa za poneti) na obali jezera. Ne žalim se, čak mi je ta opcija i primamljivija, ali je bio podugačak red dok smo dobile hranu i kafu. Što je očekivano, sa tolikom najezdom turista.

Grad je mračan. Poprilično nosi stravične priče iz prošlosti i ne mogu da kažem da sam se osećala previše prijatno. Sa jedne strane idilična priča, planine, jezero, a sa druge strane groblje sa lobanjama i neke priče, legende i rituali koji su se tu dešavali. Jedan dan, naglašavam to DAN mi je bio sasvim dovoljan, nisam sigurna da bih tu želela da prenoćim.

PREDNOSTI HALŠTATA

U Halštatu sam pojela najbolju tortilju, da li je do toga što sam samo bila poprilično gladna ili jer zaista jeste jedna od boljih, ostaviću na vama koji odete da prosudite.

Takođe, produžena kafa sa mlekom je jedna od boljih, sa tim da na prste mogu da nabrojim gde mi se kafa koju inače pijem dopada, tu zasigurno svrstavam i onu u Halštatu.

Priroda je zaista predivna, na nju nikad ne mogu da ostanem ravnodušna, pogotovo na planine koje se ogledaju u jezeru. Prelepo je za hajking i Halštat ima zaista divan vidikovac na kojem ćete poželeti da ostanete malo duže nakon fotografisanja i samo razgledate i upijate.

Zanimljiva činjenica je da u Halštatu postoji mala mogućnost da se izgubite, ako vam se to i desi, onda ste zaista izgubljen slučaj u prostoru i vremenu, pošto sve vodi ka jednoj glavnoj ulici, koja veže sve sporedne.

ZANIMLJIVO POZNANSTVO

Slučajni susreti i ponzanstva su mi uvek bila i verujem biće najdraži. Unesu tu neku posebnu draž svakom putovanju. Upravo tako smo mi upoznale Džona, Brazilca. Dok smo nas tri fotografisale na ovom mestu, on je nonšalantno prišao i pitao da li želimo zajedničku fotografiju, da nas on uslika, a zatim nas je zamolio da mu jednako uzvratimo uslugu. Volim spontane situacija, pa sam ohrabrila sebe i upitala ga da li bi on želeo jednu zajedničku fotografiju za uspomenu sa mnom, te je otud i nastala fotografija iznad.

Kasnije smo ga ponovo srele, a kako je on na putovanju bio sam, primile smo ga u društvo. Pričali smo uopšteno, a kasnije smo ga učile našim brzalicama. Bio je to zaista jedan jako lep, pozitivan susret. Sa njim sam i dan danas ostala u kontaktu.

Svako putovanje na kojem sam bila za mene je zasebna priča. Svako mi je sa sobom donelo nove predele, nove ljude, nove ukuse, mirise i iskustva. Nijedno ne bih menjala, onako kako se sve desilo na nekom putovanju sačuvala bih identično, do u detalj, trenutak.

A na pitanje iz naslova: Da li je vredno posetiti Halštat?

Moj odgovor i moja životna filozofija je, svaki predeo, svaku livadu, šumu, poljanu, planinu, vredi posetiti. Na koliko dugo i sa kojom namerom je neka sasvim druga priča. Halštat je za mene gradić koji treba posetiti za vreme sunčanih dana, kao izlet.

Do sledećeg puta, ostanite zdravo i ostanite kući.

Pozdrav 😀