Devojčica je stajala na balkonu svoje zgrade u samom centru Beograda i netremice sa blagim osmehom na licu posmatrala zalazak sunca kako nestaje iza poljane koja se nazirala u daljini . Svaki put kada bi videla avion kako nestaje iza te granice zajedno sa zalaskom, lice bi joj se ozarilo. Zamišljeno je gledala u daljinu i na trenutak je izgledala poput ptice u kavezu ….

Sleteli smo na Siciliju i odmah potom seli u taksi. Oduvek sam volela da posmatram taksiste i to kako se ponašaju prema strancima.

Uvidela sam da postoje dva tipa taksista.

U prvu grupu svrstavam one koji se u potpunosti prilagođavaju mušterijama, takvi uvek natucaju engleski i u njihovim kolima uvek bi se mogla čula engleska muzika, ona komercijalna.

Dok bi onaj drugi tip bio otresit, ponekad raspoložen, češće ne. Na radiju bi puštali lokalnu stanicu, dok bi za komunikaciju koristili maternji jezik. Mahali bi rukama, otvarali prozor kad se njima ćefne i vozili ludački.

Priznajem, draži mi je ovaj drugi tip taksista, koji ostaje dosledan sebi. I da, upravo takav je bio naš italijanski taksista.

Osetila sam vetar u kosi dok sam sedela pozadi u kolima, a italijanska muzika mi je milovala uši i preplavio me je neki lep osećaj, ispunjenost.

Ostavio nas je na odredištu, pomogao da izvadimo kofere, rekao nam Arrivaderci i nestao iza ugla ulice.

Pozvonili smo na interfron i Italijanka u čijem smo smeštaju odseli nas je zaista srdačno dočekala. Slabije je govorila engleski, ali smo uspeli da se sporazumimo, ipak nisam naročito pratila o čemu je pričala, kako su mi pažnju odvukla dva italijana koja su stajala ispod našeg balkona….te sam to prepustila momku.

Trećeg dana našeg boravka, momak i ja smo odlučili da se razdvojimo , te mi je dao ključeve od stana i usput krenuo da mi objašnjava kako se otvaraju, klimnula sam glavom i rekla “Zaista umem da otvorim vrata” , on se uputio ka prodavnici, a ja prema zgradi. Ulazna vrata bila su poprilično laka za otključavanje, ali kada sam ušla u hol, nisam mogla da pronađem prekidač za svetlo, a prozora nije bilo, slegla sam ramenima i polako krenula uz stepenice.

Uostalom, bila sam uverena da ću uspeti da ih otvorim samo dok mi se oči priviknu na mrak.

Opipala sam vrata i stavila ključ u bravu, međutim nisu mi delovali kompatibilno. Ipak nisam odustajala, sve dok ih neko sa druge strane nije otvorio.

Ispred mene se pojavio srednjovečni italijan, razbarušene kose u potkušulji i šorcu . On je mene pogledao začuđeno, a ja njega zbunjeno. Brzo sam mu rekla ” I’m sorry, wrong door.“ i uputila se do onih pored.

Čovek je i dalje stajao na svom pragu i posmatrao me. Oblio me hladan znoj i od neprijatnosti i nervoze nisam uspevala da otključam, u sebi sam pomišljala ” Bože, daj samo da ih otvorim i uđem.”

Nekoliko sekundi kasnije, čovek mi je prišao i uzeo ključeve iz ruku. U drugom trenutku vrata su bila otvorena. Potapšao me je po ramenu i osmehnuo mi se. Od tad pa nadalje svaki put kada bismo se sreli u holu osmehnuli bi se jedno drugom. I više se nisam osećala kao stranac u zgradi, jer sam upravo upoznala svog prvog komšiju.

Uvek sam slušala od drugih da jezik predstavlja barijeru i da neki ljudi ne žele da komuniciraju sa vama ukoliko krenete da pričate stranim jezikom, jer vi ste pridošlica, vi niste njihovi. Šta znači pripadnost?

Zašto se ona devojčica u meni rastužila kada je shvatila da postoji granica do koje njen pogled doseže i da tu barijeru može da premosti samo avion, koji je njoj bio nedostižan?

Mi ljudi smo sami sebi stvorili granice, sa jezikom, sa carinskim granicama, sa nacionalnošću i religijom, rasizmom.

Letos je ona devojčica gledala sa balkona iz Italije. Pogled joj je dosezao samo do druge zgrade i drugog balkona. Ona je tu spoznala pripadnost i solidarnost od žene i muškarca koji su takođe sedeli na balkonu i koji su joj mahnuli i osmehnuli joj se, oni nisu čuli niti znali kojim jezikom ja pričam, nisu me etikirali. Oni su kao čovek čoveku mahnuli, uživajući u toploj italijanskoj noći.