LIVIN’ LA VODA LOCA

Može li čovek istrčati maraton bez prethodnih priprema i jake kondicije? Odgovor je potvrdan, ali može li osvojiti prvo mesto? Ne može.

RIZIKUJ!

Život ne čeka, on teče, a na nama je da ga što kvalitetnije ispunimo i proživimo. Da bismo ga živeli u pravom smislu te reči, potrebno je rizikovati i baciti se sa litice, u nadi da ćemo ostati čitavi. A, na kraju cele priče, sve i da se nešto slomi, već ćemo nekako da se zakrpimo i sabereno.

Tri stvari nas sprečavaju da se pustimo, a to su: neznanje, zona komfora i strah.

Sa druge strane znanje, sloboda i hrabrost su najveće vrline vekovima unazad. Razmislite ima li ovo smisla? Ko god je imao ove vrline, bio je neki vođa i neko ko je istinski proživeo život.

Ipak, ako u trenutku kada se pred vama ispreči neka odluka, imate makar jednu od ove tri vrline, ušli ste u vatru i izgurate li do kraja, tvrdoglavo se držeći te jedne osobine, izaći ćete živi iz nje, možda sa opekotinama, ali jači nego ikad do tad.

"Na ivici je opasno, ali samo  
  tamo te čekaju plodovi."
 -Džek Kenfild



MOJE ISKUSTVO

Nakon završene škole u trajanju od mesec dana za turističkog vodiča, te odrađene info ture i razgovora sa ljudima iz agencije, dobila sam priliku da vodim Baltičke zemlje (Poljska, Estonija, Letonija, Rusija) , kao pomoćni vodič. Ovu informaciju sam dobila mesec dana pre samog polaska. I više nego dovoljno da se saberem i prihvatim posla, kako bih se što bolje pokazala, jer upravo od te ture je zavisilo da li će me primiti za “stalno” ili tu završavam sve u vezi sa agencijom.

U tom trenutku, prihvatila sam ponudu i uzbuđena otišla kući kako bih podelila novosti sa meni dragim ljudima. Ali, sve uvek ima i lice i naličje.

Naime, situacija je bila sledeća. Okolnosti su se tako namestile, da sam dva dana nakon prihvatanja ponude saznala kako sam pala dva ispita koja su mi bila bitna te godine za ostvarenje budžeta. Te sam tako morala da im se posvetim u potpunosti, kako ne bih došla u istu situaciju da ih ne položim u zadnjem roku i tako ne ostvarim pravo na budžet.

Sve se dodatno iskomplikovalo kada me je stric pitao da li bih mogla da im pomognem oko porodičnog biznisa, kako su mnogi radnici bili na odmoru. Sve obaveze vezane za ove dve stvari, sam završila 5 dana pred polazak na put.

To sve vodi do toga da sam imala tačno 5 dana da se fokusiram i ustremim ka spremanju celokupnog puta. Tada sam zaista verovala u sebe, ali dva dana pred polazak, posetila me je anksioznost. Uhvatila me je užasna panika i različite moguće situacije su počele da mi se vrzmaju po glavi.

"Strah je samo u našem umu."

ŠTA MI JE SVE PROLAZILO KROZ GLAVU U TOM TRENUTKU?

1. Put traje 11 dana, više od polovine puta provešćemo u autobusu, šta, ako me u nekom trenutku u toku puta uhvati aritmija ili jaka tahikardija? (srčani sam bolesnik)

2. Spremila sam tačno tri grada i jednu državu, ali još dva grada nisam, pritom nisam to ništa iskucala u wordu, već napisala ručno u svesci.

3. Ništa, čak i od onog spremljenog nisam naučila.

4. Ljudi će me pitati nešto što ne znam i onda ću se osećati poniženo i neprijatno.

5. Pogrešno ću navoditi ljude kada krenemo u razgledanje grada.

6. Neću uspeti da prepoznam građevine kad ih vidim uživo.

Ovo su samo od nekih mogućnosti koje su mi tada padale na pamet. I gušile me, stvarale mi blokadu za rad i time sam gubila ionako ograničeno vreme.

ŠTA SAM UČINILA POVODOM TOGA?

POMOĆ PRIJATELJA!

Kada niste čisti sami sa sobom i svesni ste zbrke u svojoj glavi, paralizacije i straha, pričajte, da li je to neko iz porodice, prijatelj ili poznanik, nije važno, samo se obratite nekome. Lično sam se tada obratila jednoj bliskoj prijateljici i osobama koje su zajedno sa mnom išle u školu za vodiče i koje su već imali iskustva sa prvim vođenjem. Da nije bilo tih ljudi, ja bih odustala i to je realna slika situacije. Zato, hvala vam, što ste bili tu za mene i urazumili me i pomogli mi da izguram sve do kraja i ne odustanem.

Potom su se stvari malo slegle, a jedna rečenica od druga mi je najviše odzvanjala u ušima i kad god mi je u toku puta padalo samopouzdanje ili sam klonula psihički, setila bih je se:

"Kada ćeš opet dobiti priliku da vidiš te države. Zapamti da si   pametna, snalažljiva i  
 po potrebi strašno zajebana.
  To je i više nego dovoljno."

REALNOST JE SUROVA

Na put sam krenula sa drhtavim nogama, bez znanja, bez spremljena dva grada, bez ispravnog telefona (otkazao je veče pred put, sa google maps i bilo kakvim tehničkim pomagalima sam se oprostila), sa 0 iskustva, jakom željom, voljom i zahvalnošću.

Učila sam noću dok smo putovali i dok sam pravila društvo Ivanu i Goranu, našim vozačima. Ujutru bih popila kafu i ceo dan hodala po nepoznatom gradu, pričala ono naučeno. Uveče ponovo učenje, danju pričanje. Zadnja dva grada su mi prijatelji spremali i slali u toku puta, interneta nije bilo svugde, tako da sam se snalazila kako sam znala i umela.

"Nikad ne možete naučiti manje, 
  već samo više.
 Razlog što imam toliko      
  znanja jeste taj što sam 
napravio mnogo grešaka."
 -B.Fuler

PRIMERI MOG VOĐENJA

1. Estonija, Talin:

Marko, mentor ostavio me je ispred crkve kako bih sačekala jednog putnika koji je želeo da ostane do kraja liturgijie,te da skupa sa njim dođem nazad u hostel. Tada je bilo 17 h. Crkva je bila prepuna ljudi i jedino kako sam mogla da ga prepoznam kasnije jeste da ga čekam ispred. Napolju sam ostala sve do 19 h kada sam se već zaista dobrano smrzla, te sam odučila da uđem u samu crkvu, po cenu toga da se mimoiđemo. Zadnji put sam jela u 7 h ujutru, promrzla i gladna sela sam na stolicu i na trenutak se pokajala što sam pristala da krenem i našla se u takvom beznađu. Nedugo nakon toga, oko 20 h po mene je došao Marko, ispričavši mi je taj čovek, kog sam čekala, došao čak pre njih u hostel. Kada je sve to saznao, zvao me je bezbroj puta, ali moj telefon naravno nije bio u funkciji, te se on uputio prema meni i pronašao me kako kao siroče tužno sedim i slušam liturgiju, koja je trajala i trajalaaa. Marko je tada imao oreol oko glave u mojim očima. Odveo me je na toplu čorbu, okrepila sam i dušu i telo. A, da, cela grupa me je prozvala kako nisam ni videla Talin, jer sam pola dana provela u crkvi.

2. Rusija, Sankt Peterburg,

dobila sam zadatak da odvedem ljude do Ekonomskog fakulteta, kada sam stigla u ulicu u kojoj se trebao nalaziti, zastala sam, pošto je sve bilo jedno veliko gradilište. Ipak jedna prelepa građevina bila je osvetljena i na njoj je pisalo na ruskom univerzitet. Kako bih proverila da li je to baš taj, prišla sam momcima koji su tu sedeli i pitala ih na engleskom “Is this an economic university?” . Da bi oni skinuli kapuljače, pogledali me i odgovorili na srpskom: “Pa, mi smo tvoji putnici.”

3. Letonija, Riga.

U Rigi smo se razdvajali, jedna polovina putnika je odsela u jednom hostela, a druga u drugom, jednu grupu sam predvodila ja, a drugu Marko. Dogovor je bio da je u 12 h nađemo na Trgu. Zamislite, ja sam pogrešila i moje odvela na neki sasvim drugi, ne i onaj glavni trg na kom smo se trabali naći. Malo smo više prošetali i obišli sve pre druge grupe. Marko mi je na kraju dodao samo “Hoćeš li ikako uključiti mozak?”

4. Poljska, Karkov.

Zadnji dan i čista blokada, umor koji me je savladao, da sam počela da grešim i doslovno buncam i pravim kardinalne greške. Npr. za crkvu sam rekla kapija. Te je Marko preuzeo celo razgledanje grada.

Krakov, 11 dan putovanja, primetan umor

ZAKLJUČAK

Neuspeh je važan deo procesa učenja, ukoliko iz njega izvučete pouku i ne doživite ga kao nešto loše. Krenite, pokušajte, saslušajte povratne informacije, svako iskustvo vam može pomoći i biti korisno sledeći put.

Ovakva vrsta mog izlaska iz zone komfora, ići svestan svoje nespremnosti, svog “znanja”, učinilo me je mnogo jačom, iskusnijom, pametnijom. Ovo putovanje donelo mi je da vidim predele koje ko zna kad bih posetila u drugim okolnostima, upoznala sam mnogo novih divnih ljudi, jela punjene paprike u Rusiji u menzi u pola 4 ujutru, pevala pesme od Bajage na obali Baltičkog mora, pevala sa vozačem narodne pesme i jela kikiriki dok su svi ostali spavali, dočekala jedna od najlepših izlazaka sunca, pila vodku sakrivenu u rukavu jakne, prošetala ulicama kojima su prolazili Dostojevski, Puškin… Smejala se svojoj dosetljivosti i svojoj gluposti, te za 11 dana spavala ukupno 23 h.

Samo ću reći, da kada sam se vratila, spojila sam ravno 24 h sna. I da apsolutno ništa ne bih menjala, jer da se sve to nije desilo baš tako, ne bih imala ista iskustva, ne bih naučila na tim istim greškama i ko zna kako bi moj život izgledao da sam to sve odradila kako treba, možda mi je baš tada trebalo da ne uspem, već samo da doživim jedno neprocenjivo iskustvo.

"Čovek nikada neće otkriti nove predele ukoliko ne pristane na to da veoma dugo izgubi obalu iz vida."
Andre Žid