Мећава

„ Зима, пада снег,
слабо видим твој брег.
Тамо си се скрио, у сну исто снио .

Лавеж пса, иначе  тих дан.
Мећава је већала,
те извећала…
да видети се нећемо.
Где  ли сад нађе овако да завејеш,
све путе, пусте и дуге.

Кочијаш заста, ја у мећави оста`.
Проклете Проклетије,
зиме, планине и брегови.

Што ли си се тамо сместио ,
Запустио и браду пустио?
У колиби тамо ватру наложио,
кувану ракију попио,
загрејао и отоплио.

Да сам, а ко што нисам,
Ово Небо,
све бих на те преокренуо.
Ко бес да излази из мојих црвених ушију,
ко вино узврело,
што би ми пријало.

Ал` није срећа са ове стране Проклетија,
проклета да си страно погрешна,
грешна ти земља,
к`о његова душа остала.

 -Марија Гојсовић