“I dođe dan kad bih najradije da samo prođe,

Da ga nije ni bilo.

Ma kakav je to besmisao,

Živeti dan, možda i poslednji,

U nadi da što pre prođe?

Ali, ne uspeh krv da ubrzam u venama,

Ne uspeh osmeh na lice da stavim,

Uspeh jedino iz kreveta nekako da se izvučem.

I sve mi mrsko, i familija

I ovi ljudi napolju.

I nekako bi mi danas bilo potaman,

Da samo ležim, ćutim

I da me niko ništa ne pita.

Danas sam takav.

A, ko za inat,

Svi me nešto pitaju,

Svi neku buku prave,

Svi bi da skitaju

Da me nešto upitaju…

A, meni, ni do mene, ni do njih.

I na kraju ispadoh krivac,

Što mi, eto baš danas,

Nije sve potaman!

Marija Gojsović